Страх од школе

Алма Ровис Брандић,

стручни сурадник социјални педагог

 

СТРАХ ОД ШКОЛЕ (СКОЛИНОФОБИЈА)

Страх је неугодно осећајно стање које се манифестује у напетости, стрепњи, нелагоди, неспокојству.

Важно је разликовати нормалне развојне страхове од правог страха (фобије) од школе.

Школска фобија је ирационалан страх везан уз неке школске околности (уз неку објективну или измишљену, ирационалну претећу опасност), манифестује се кроз избегавање школе на различите начине. Иако не постоји објективна опасност, код детета се јавља јака реакција тескобе.

Понекад је страх од школе прикривен, ‘камуфлиран’ (соматизирани страх), најчешће фиксиран у појединим диеловима тиела (болови у стомаку, главобоља, нагон на повраћање, претерано знојење и сл.) уз уредан лекарски налаз. Те се тегобе јављају пре или након школе, а не јављају се током викенда, празника.

Према Wенар 2002. школска фобија јавља се у 0,4 до 1,5 % деце узрата од 5 до 17 година, најчешће се јавља у доби од 14 година, чешће код дечака, чешће код јединаца, код размажене и претерано заштићиване дјеце.

Кад се те потешкоће јављају код  млађе деце чешће се ради о сепарацијском страху (страх од одвајања).

Ученици који ‘маркирају’ избегавају школу јер им је негде другдје занимљивије, док ученици код којих је присутан страх од школе кад побјегну с наставе иду кући, не одлазе из школе на нека друга (занимљивија) мјеста.

Најподложнија страху од школе су деца која су неприхваћена у скупини вршњака, дјеца која имају слабо развијене социјалне веештине, лоше односе и још лошије искуство са вршњацима. Догађа се и да их вршњаци прогоне, исмејавају, врејеђају, понижавају па се осјећају неугодно, болно, јадно, очајно… То код њих може побудити страх од школе, због чега избјегавају одлазак на наставу правдајући то болешћу или неким другим разлозима.

Ризик је повећан код претјерано заштићиваног, размаженог дјетета које је у породици у средишту пажње, које у породици нема потребу за улагањем напора и труда у решавање насталих потешкоћа. У друштву вршњака нема повластица и само се мора за све изборити. Како дете није оспособљено за равноправност с другом децом може се осјећати беспомоћно, угрожено, неуспешно, а ти осећаји отварају простор развоју страха.

Ризик је повећан и код дјеце чији су родитељи склони честој примјени репресивних одгојних поступака (крутост, претње, физичко кажњавање…). Код детета је присутан реалан страх од могућих посљедица у случају неуспјеха, који се може развити у школску фобију.

Није добро ни кад су очекивања од детета већа у односу према његовим могућностима, па им дете не може удовољити. Ту се јавља страх од неуспеха, као и страх од последица због могућег неуспеха, тј.страх да неће удовољити очекивањима (родитеља, учитеља…) те могућих последица због тога.

Наравно да је од изузетне важности однос ученика и учитеља, као и особа учитеља. Уколико се дете боји учитеља то може бити предуцлов за развој страха.

И све оне околности које могу дете учинити незадовољним, несигурним, створити привид његове незаштићености, па и угрожености, могу проузроковати страх од школе, нпр. породичне тешкоће – брачне кризе родитеља, болест члана породице, одсутност чланапородице свађе и сл.

Детету је потребна помоћ старијих како би се решило страха. При томе је нужна сурадња родитеља и школе. Наравно да је немогуће ‘вратити’ дете у школу без помоћи вршњака. Понекад је довољан и само један пријатељ да се дијете осјети прихваћено и задовољно, али је потребно у разреду градити осећаје поверења, уважавања различитости, развијати такве односе да се свако дете међу вршњацима може осјећати сигурним и равноправним чланом.

Потребно је утврдити узроке страха, родитељи у договору с учитељем треба да  настоје да их уклоне и треба предузети мере да дете заволи школу и учитеља, да се ослободи страха, стекне сигурност у властите способности, могућности и веру у постизање задовољавајућих школских резултата.

Уколико у школи и родитељском дому влада повеење, уважавање дечје личности, деца су добро прихваћени и равноправни чланови, имамо услове за здрав развој деце. Тада се деца осјећају пријатно, сигурно, задовољно, сретно и нема места за развој страхова.

Квалитетан одгајатељ (родитељ, учитељ) омогућава детету да греши, а да за то не буде кажњено. Укидање страха позива на залагање. Прихваћање погрешака потиче учење. Успоставити повјерење значи створити осјећај да сам заинтересиран: ту сам да бих ти помогао, а не да бих те повредио; мислим на твоје добро. Кад ти постижеш успјехе, кад квалитетно радиш и кад задовољаваш своје потребе, то исто чиним и ја.

Може помоћи ако детету причамо о свом страху из дјетињства, о страховима и искуствима других људи, ако му причамо приче о храброј дјеци, храбрим људима… С млађом децом може бити корисно ако измишљамо, довршавамо приче у којима се неко боји, ако се играмо- измјењујемо улоге, страшимо некога, ако се играмо пантомиме (будите страшни, глумите страх), можемо играти, измишљати страшне покрете…

Важно је нагласити да страх од школе није могуће ријешити код куће, изостанци из школе само потичу дечји страх. Детету се може помоћи тачним планирањем, а не избегавањем ситуације.

Свако оклевање, покушај избегавања одласка у школу, а поготово јавно одбијање, родитељ мора да  најозбиљније схвати.  Добро је прво се обратити учитељу – наставнику детета, а уколико симптоми трају више недеља препоручује се помоћ стручњака. Ако школа нема запосленог психолога или социјалног педагога, школски лекар ће упутити родитеље где могу добити помоћ.