Резултати Истраживања

ШКОЛА БЕЗ НАСИЉА – ка сигурном и подстицајном окружењу за децу

  

РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

ОШ „Јован Дучић“

Београд

Извештај сачинили: др Дијана Плут, др Драган Попадић и Добринка Кузмановић

Београд,  август 2009.

Ментор: Марина Ракочевић Бунчић

 

Узорак

 

 

             Tabela 1ms: Broj ispitanih odeljenja

 

3. разред 4. разред 5. разред 6. разред 7. разред 8. разред сви заједно: 29
5 4 5 5 5 5
укупно нижи: 9 укупно виши разреди: 20

  

Напомена: Приликом приказивања одговора испитаника (и ученика и одраслих), проценти ће бити рачунати у односу на број оних који су на конкретно питање дали одговор. Другим речима, из укупног броја испитаних у свакој табели биће искључени из анализе они који на дато питање нису одговорили.

 

 

Проблемски блок I: УЧЕНИЦИ КАО ЖРТВЕ НАСИЉА

 

Важно је на почетку нагласити да ћемо насиљем сматрати било које понашање којим се друга особа намерно жели повредити, уплашити или осрамотити. Такво насиље може бити и физичко и вербално.

Анализа 1 Колико су ученици били изложени насилном понашању вршњака током протекла три месеца (бар једном)? (УМп1-6, УСп8-14[1])

Критеријум за процену учесталости насилног понашања у овој анализи је број ученика који су изјавили да су бар једном искусили неки од облика насиља у последња три месеца.

 

 

Подаци посебно за старије ученике:

Две трећине ученика је бар једном у протекла три месеца било изложено насилном понашању вршњака. Другим речима, само једна трећина ученика није у протекла три месеца искусила насиље вршњака.

Нема битних разлика између млађих и старијих  ученика у изложености вршњачком насиљу.

Анализа 2 Колико су ученици били изложени поновљеном насилном понашању вршњака током протекла три месеца (више пута и свакодневно)?

 

У школи „Јован Дучић“ приближно једна трећина ученика (30%) угрожена је поновљеним насиљем (просек за друге испитане  школе износи 24%).

Поновљеним вршњачким насиљем су више угрожени старији ученици. У већини других школа такође смо добили податак да су старији ученици угроженији систематским насиљем.

Анализа 3: Колико су ученици били изложени насилном понашању вршњака током целокупног школовања?

 

Половина од укупног броја ученика (49%) није током школовања била угрожена вршњачким насиљем, ако их је неко и напао нису то запамтили (просек за друге школе је 56%). С друге стране, половина ученика (51%) има у укупном досадашњем школовању једно или више горких искустава с насиљем. У тој групи највише је (32%, просек је 30%) оних који памте један или два непријатна искуства (чим их памте, то нису безазлени инциденти), 14% ученика има више од  два горка сећања (просек је такође 14%). У овој групи је и 5% оних који су најугроженији, другим речима, били су често изложени различитим облицима насилног понашања  (просек је 3%).

Анализа 4 Којим облицима вршњачког насиља су ученици били изложени током протекла три месеца?

Старијим ученицима је дата следећа листа различитих облика насиља:

  •  Други ученици су ме називали погрдним именима, исмевали ме или вређали.
  •  Ударали су ме, тукли, шутирали, гурали, гађали, затварали или закључавали у просторију и сл.
  •  Причали су лажи о мени и покушавали су да одврате остале ученике од мене.
  •  Отимали су ми новац и друге ствари, уништавали су моје ствари.
  •  Претили су ми и застрашивали су ме.
  •  Добијао сам претеће и увредљиве поруке телефоном, преко електронске поште и СМС-ом.
  •  Снимали су ме мобилним телефоном када то нисам желео, да би ме понизили.
  •  Присиљавали су ме да чиним оно што нисам хтео, да се понашам глупо и ружно.
  •  Додиривали су ме на начин који ми је био непријатан, сексуално су ме узнемиравали.

Поданализа 4.2 Облици вршњачког насиља којима су изложени старији ученици – за три месеца

 

  • вређање: 23% ученика је у последња три месеца учестало доживљавало да их вршњаци називају погрдним именима, вређају их или исмевају (досадашњи просек 17%);
  • ударање: 3% ученика је у последња три месеца учестало доживљавало да их вршњаци ударају, шутирају, гурају, гађају нечим, затварају и закључавају у просторију и слично (досадашњи просек 4%);
  • сплеткарење: 12% ученика је у последња три месеца учестало доживљавало да вршњаци причају лажи о њима покушавајући тако да одврате остале ученике од дружења са њима (досадашњи просек 9%);
  • отимање: 1% ученика је у последња три месеца учестало доживљавало да им вршњаци отимају новац и друге ствари и да уништавају њихову личну имовину (досадашњи просек 2%);
  • претње: 2% ученика је у последња три месеца учестало доживљавало да им други ученици прете и застрашују их (досадашњи просек 3%);
  • претеће и увредљиве поруке преко Е маила, СМСа или телефона: 1% ученика је у последња три месеца учестало доживљавало да им други ученици прете и застрашују их на овај начин (немамо податке за друге школе);
  • снимање мобилним телефоном: 2% ученика је у последња три месеца учестало доживљавало да их вршњаци снимају против њихове воље (немамо податке за друге школе);
  • присиљавање: 2% ученика је у последња три месеца учестало доживљавало да их вршњаци присиљавају да се понашају глупо и ружно и да чине оно што не желе (досадашњи просек 1%);
  • додиривање: 4% (тачније, 20 ученика) је у последња три месеца учестало доживљавало да их вршњаци додирују на начин који им је непријатан, да их сексуално узнемиравају (досадашњи просек 4%).

 

У нове верзије упитника за старије ученике укључили смо питања о тзв. „cyber“ насиљу (угрожавању путем електронске поште и мобилног телефона). Овај облик насиља посебно је опак јер насилник може остати анониман и  некажњен, жртва је понижена јавно а информације о томе се веома брзо шире и свима су доступне. Такав облик насиља може детету створити пакао од живота. У школи „Јован Дучић“ 23 ученика су добијала претње путем СМС порука, а 47 ученика је било снимано мобилним телефоном против своје воље. Из отворених одговора ученика (које ћемо приказати у следећој анализи)  можемо закључити да се у овим случајевима није радило о посебно драматичним облицима угрожавања.

 

Поданализа 4.2-а Облици вршњачког насиља који  највише растужују старије ученике

 

Ево како су старији ученици одговорили на ово питање:

 

ударање; ударац песницом у главу; туча са другом, гризла ме савест; саплео ме седмак; један ученик је покушао да узме мог најбољег друга под своје; претили ми батинама; хватање за задњицу; окренули ми леђа; исмевање; вређање, ударање; хватање за полни орган и задњицу; избегавање; вређање по националној основи и на основу других имена; гађање лоптом, раскрварио сам главу; претња; вређање, псовке, лажи о мени; друг ме дирао, а и ја њега; свађа, туча, повреде; ударање; одвајали моје друштво од мене; исмевање; чупање за косу; другарица се љути кад нећу да радим нешто што се њој ради; оговарање, наговарање других да се не друже са мном, лажи о мени; тукли друга; исмевање; оговарање; намерно су радили оно што сам замолио да не раде; лаж да сам рекао нешто сто нисам, ударање; јак ударац у главу, туча; група Цигана је пребила моје другове; свађе, оговарање; покушали да ми узму другаре оговарањем и говорењем лажи; снимали ме; шутирање, прљање ранца; оговарање; трачарење, одбацивање; погрдна имена, ругање вишку килограма; тукли друга; одузимање ствари, задиркивање, узели ми патике и стављали каменчиће у њих; ружни надимци, вређање; вређање због изгледа, називају ме штребером, љубомора, нисам се сложила у неком мишљењу; шестаци прете и ударају млађе; хватање за задњицу; исмевање; дечак ме плашио; вређање погрдним именима; дечаци ме напали; зезање, вербално узнемиравање, туча; моја симпатија ми рекла да сам ђубретар; гађање леденицама; другова мама ме ударала и лупала шамаре; узели ми чипс или ужину; звали ме ћелом јер сам имао кратку косу; вређање; шутирање ранца; тукли друга; пљување; оговарање; рекли ми да сам жгољава, погрдна имена; вређање јер сам се ударила у столицу и имала модрицу на образу; ругање, погрдна имена; седмаци ме јурили на путу до куће; ружне речи; називање разним именима; другарица се окренула од мене; гурање, бежање од мене, исмевање, вређање породице; пратили ме; гађање соком, водом, флашама и храном; ударање, вређање породице, туче у одељењу, траже ми ману кад им не помажем; друг ми рекао да ће се тући самном после школе; исмевање зато што не знам да играм фудбал; осмаци ме дирали, претили ми; претње; ударање; избацују ме из друштва; ударање; ударање; дечак је легао на мене; узнемиравање; сексуално узнемиравање; друг ме дирао и иживљавао се на мени; кад су се два старија ученика баш покачила; тражили ми паре па претили, псовали ме; замало ми сломили нос, мржња; дечак ме гађао флашом и расцепио ми усну; украли ми новац; ударање, поцепао сам другу усну; сексуално узнемиравање, крађа ствари, хтели да ми поломе битне ствари; вређање, окретање другова против мене; друг ми скинуо тренерку у ходнику пред свима; туча, ударање; исмевање; туча; скинули ми панталоне; вређање због покојног оца, говорио ми да би волео да ми умру сви, да ће ме сачекати и убити; свађе, вређање, погрдна имена; вређање породице; опсовао ме на годишњицу смрти моје сестре, а знао је то; погрдне речи; вређање; туче, свађе, расправе, псовања, вулгарне речи; вређање породице и пријатеља; вређање зато што сам дебео; рекли ми да сам нарцис; вређање; погрдна имена; понижавања, погрдна имена; понижење; исмевање, ружне речи, ружне мисли; називали ме гуском И штребером; називали ме штребером и другим именима; кад су се два ђака потукла; вређање; исмевање, погрдна имена; звали ме Шиптаром; Ром ме ударио у главу, наставник ништа није предузео; туче међу ученицима; оговарање, прозивање, свађе и сумње да сам неког оговарала; погрдна имена; понизили ме пред целом школом; вређање, кажу ми да сам штребер И ружна, погрдна имена; погрдна имена; оговарање; вређање, исмевање; вређање; викање, погрдна имена; оговарање; сликали ми задњицу и нешто друго и пребацили су другима; увреде; одбацивање без разлога, набијање комплекса; зезање; ружне речи; маснице, понижавање; вређање; гурање И ударање у стомак; дирали ме старији и вршњаци; друг ми седео на леђима; туча; шутка на мене, вређање, погрдна имена; дали ми надимак; друг ме давио, остао сам без свести; вређање ружним и вулгарним речима, хватање за задњицу; вређање, рекли ми да немам карактер; вређање, погрдна имена хватање за груди; погрдна имена; вређање, узнемиравање; смејање што сам пала са столице; погрдна имена; погрдна имена, оговарање; свађа; туча са другом; туча без разлога, вређање; исмевање, вређање; понижавање и непријатна имена; ружна реч; вређање породице; малтретирање, узимање пара; малтретирање од стране 3 године старијег ученика; лажи, клевете; претња грешком; тражио ми паре; неки мали ми згазио патику и ја сам му га штанглом ударио по глави; свађе, задиркивања; ударио сам једног малог кад ми је просуо чипс; чупање за косу, исмевање због изгледа; вређање моје говорне мане; дечак ме истукао а остали су навијали; гурнули ми оловку у гаће; дечак ме гурнуо док сам пила воду; због других сам се потукао са добрим другом; бесмислена свађа са добрим другом; називали ме штребером; трачеви; изоловање; свађе, наговарање других да се не друже са мном; наговарање да се не друже са мном, исмевање, вређање; понижавање; вређање; називање разним именима, оговарање; понижавање; друг ме ухватио за мајицу и бацио на под; одбацивање; другари ставили тешке неистине о мени на facebook; тражили ми новац и хтели да ме заплаше јер нисам дао; оптужили ме, туча

Болне успомене и млађих и старијих ученика подсећају нас на  то да је листа повређујућих понашања практично неисцрпна. Из перспективе одраслих многи од одговора деце које смо приказали изгледају као безазлене дечје чарке. Тешко нам је да схватимо да неки од ових догађаја стварно угрожавају децу. Одговори деце нам казују нешто друго и подсећају нас да не треба да судимо о догађајима из њиховог света према аршинима који важе за свет одраслих.

Чини се сасвим оправданим  мишљење, које се готово редовно износи у литератури о насиљу, да су сведоци насилних сцена такође нека врста жртава насиља.

Веома је важно да се одрасли потруде да њихово реаговање на насиље буде принципијелно и да покажу да нису немоћни пред насиљем. Одрасли су одговорни за то да деца изграде веровање у праведни свет.

У старијим узрастима деца су посебно осетљива на угржавање достојанства, социјалну изолацију, али и на сексуално узнемиравање за које још нису спремни (жале се и дечаци!). Занимљиво је да су деца веома осетљива и на вређање њихових породица.

Из података се види да је и у школи  „Јован Дучић“ (као и у свим школама које смо до сада испитали) вербално насиље најчешћи облик вршњачког насиља. Велика учесталост вербалног насиља разлог је за озбиљну забринутост јер се та врста насилног понашања веома тешко искорењује. Разлог за то су бројни негативни узори којима су наша деца окружена. Комуникација одраслих је такође засићена вербалним насиљем.

Проблем с којим се боримо је то што је, на неки начин, у нашим школама одомаћена грубост у комуникацији. Готово да можемо говорити о некој врсти „културе насиља“ на коју су сви навикли и високо је толеришу. Прва порука овог програма јесте: Нема толеранције за вербалну грубост. И речи боле!

Сви учесници школског живота одговорни за смањење насилног понашања. Улога одраслих је да препознају вербалну агресивност код ученика и да реагују на њу. Улога одраслих је да контролишу и своје понашање јер и они су модели за понашање ученика.

Према подацима, у свим испитаним школама па и у школи „Јован Дучић“ децу много боли када други сплеткаре, тј. лажу о њима. Сплеткарење је друга велика ноћна мора наших школа. Сплеткарење, исто као и вређање, надевање имена и слично, нису наивни облици насиља. Одрасли не реагују на њих јер им се чини да су мање опасни од физичког насиља и угрожавања имовине. Али, одрасли много греше! Сплеткарење најдубље угрожава достојанство детета, његов интегритет. Сврха ширења лажи је често социјална изолација ученика. Нема горе казне у младости од социјалне изолације. Ученици много сплеткаре, социјалне игре су некоректне и недругарске. Такво понашање треба да постане једна од централних тема овог програма. Не треба нипошто пропустити радионице које се баве овим проблемом. Резултати истраживања показују да их треба и појачати.

Поданализа 5.1 Колико различитих облика насилног понашања подносе поједини ученици?

 

 

Слика 5ms: Изложеност насилним поступцима вршњака: број различитих облика које подносе поједини ученици – за последња три месеца

 

Ако бисмо ове резултате пресликали на  просечно одељење од 22 ученика, рекли бисмо да у том одељењу 7 ученика није изложено ниједном облику насилног понашања (просек је 8), 6 је изложено једном облику насиља (просек је 5), 7 су жртве два или три облика насиља (просек је 7), а 2 су изложена малтретирању на четири и више начина (просек је  такође 2). Чак 9 ученика из овог замишљеног одељења школе „Јован Дучић“ трпи више од два облика малтретирања!

 

Поданализа 5.2-а:  Колико ученика изостаје из школе да би избегли насиље

 

У школи „Јован Дучић“ највећи број старијих ученика не изостаје из школе због проблема са насиљем. Приближно 5% ученика (f=22)  је помишљало на то да због насилника не дође у школу, али мањи број је тако и поступио. Ових 2% ученика можемо сматрати веома угроженим  ученицима.

 

Поданализа 5.3  Одложене реакције деце на насиље које су доживели у школи

 

О заступљености различитих одложених облика реаговања на насиље које су доживели у школи  питали смо само старије ученике  (што не значи да сличне проблеме немају и млађи ученици). Питање је гласило овако: „Неку децу насилно понашање вршњака може да оптерети  и када се врате кући.  Да ли се и теби тако нешто дешава због малтретирања у школи?“

 

 

Један број ученика (34%) не потреса сувише због непријатних искустава у школи. Неки од ових ученика, нису оклевали да заокруже и друге алтернативе (тако да у истом одговору тврде и да се не узнемиравају због насиља и да постају плашљиви и сл. ). Наше објашњење за оваве одговоре је да су ученици, у ствари, описивали  КАКО СВЕ они реагују на насиље: понекад се узбуђују, а понекад су забринути, плашљиви и сл.

Од 469 испитаних ученика, 22% (f =105) је одговорило да их мука због насилног  искуства из школе не напушта ни када се врате кући.

Најчешће помињана одложена реакција на насиље је бес (помиње га 19% ученика). То је, вероватно, немоћни бес јер усмерен је на насилника који је већ далеко. Ипак, од свих одложених облика реаговања која смо навели, бес је, у ствари, најздравији облик (посебно ако дете има прилику да га испољи  и исправно каналише).

Дубље потиснуте и померене облике реаговања на насиље има од 7% до 9% деце: несаницу, забринутост , плашљивост , тешкоће с концентрацијом  и апатију .

 

Чак 8% деце (f= 35) је одговорило да помишљају да не вреди живети. Иако знамо да је овај начин реаговања деце најчешће само пролазна малодушност, ипак га не би требало  минимизирати јер из литературе знамо да се дешава да деца почине самоубиство услед немоћи да изађу на крај са притисцима које трпе у школи.

Када упоредимо додатне показатеље угрожености деце које смо до сада изложили, могли бисмо рећи да према тим проценама у школи „Јован Дучић“  има од 7% до 22% деце која су угрожена насиљем вршњака из школе.

 

 

Анализа 5а: Мишљења старијих ученика о разлозима због којих су постали жртве насиља

Питање је гласило дословце овако: „Објасни нам, зашто си био изложен насиљу других ученика? Зашто се то дешавало? „

Из одговора које су дали  ученици може се видети да нису сви у истој мери повређени насилним поступцима вршњака. Неки чак преузимају део кривице за „изнервираност“ својих школских другова. На другој страни су горки одговори из којих можемо наслутити колико је дубоко осећање одбачености и беспомоћности оних који су их дали.

 

Следе дословно наведени одговори ученика:

 

он ме зезао и поливао водом, наљутио сам се; ругање, ружне речи; бранио сам друга; то им је забава; због облачења или мог поступка; нисам дала дечаку да ме хвата па су сви дошли; мали број девојчица ме воли; себе хвале а о мени причају ружно; из чиста мира; видео је да се плашим без разлога; рекао сам му да не сме ништа да ради и десила се велика свађа због псовки; мисле да ја зезам, а не зезам; јер сам пао и испрљао мајицу; мало сам тамнија; други су измишљали да је другарица причала ружне ствари о мени; љуте се на сваку ситницу, оговарање; бољи сам од њих и ситнији сам; доказују да су најјачи а ја се противим томе; нервирао сам их; не дам му новац или папир из блока; мрзели ме, желели су да имам мање пријатеља; јер су ме вређали; јер долазим из другог мањег града; због њиховог безобразног понашања; кад ударе ја им вратим па ме опет ударе; шала; исмевање; волео да вређа; љубомора; пунији сам, не умем да урадим неке вежбе на физичком; из забаве; пао сам па су ме малтретирали; из чиста мира; из сале; из забаве; из досаде; ниска сам; можда сам им ја нешто рекла; то је начин да старији у нас улију страх да бисмо их се плашили; некад сам изазивала, некад без разлога; разликујем се од осталих, родитељи ми нису из Србије; не допадам им се, одличан ђак сам, играм тенис, имам дивну породицу; нећу из пристојности да узвраћам; зезање, исмевање; дебља сам; пријатељско задиркивање; посвађале смо се пре тога; вређење, доказивање пред другима; љубомора; због свађа; девојчица мисли да је нејапаметнија; најбоља сам у одељењу; мој успех у школи јако смета, имам другачији живот, идем на такмичење, имам баку и деку, породицу која ме воли; то сви раде, без разлога; одбијао сам да радим нешто што никад не бих учинио; био сам са његовом сестром у вези; нисам дао да преписују од мене ни да узимају моје ствари; бранио сам неког од њега; најнижи у одељењу сам, одличан ђак сам; без разлога, један од нас је погрешио, свађа; мисле да је то супер и да тако боље изгледају; некад без разлога, некад јер сам се зезао; јер сам га лупкао у ногу; старији су од мене; први су ме вређали; имам просек 5.00; љубомора, желе да ме понизе; имам чудан нос, намлађи а највиши сам; због међусобног вређања; због вређања; мисле да не припадам овде јер личим на Кинеза; због неслагања са другима о неким темама; неки на тај начин испољавају негативну енергију; вређали ме, хвалили се да су снажни; били су изнервирани и Роми су; рекли су обрнуто од мене а знали су да сам у праву; љубомора; шале; тамнопута и црнокоса сам; супротстављала сам се мишљењу осталих; љубоморни на мој успех; другачији сам; одбацили су ме па сам почела да се дружим са другим ученицима; 2 године сам била у иностранству, а кад сам се вратила сви су ме заборавили и зезали; дружим се са свима и у добрим односима сам са ученицима из других одељења; љубомора, одбрамбени став; дружим се са свима и у добрим односима сам са ученицима из других одељења; свађе без разлога; доказивање, љубомора; да би испали фаце; јер они имају комплексе и осећају се боље кад их набијају другима; љубомора, нервирам их; у пубертету су, неваспитани, безобразни; свађа; друг има кратак фитиљ, вређа се на све што му се каже; љубомора јер боље играм фудбал; свађе или из чистог мира; други су хтели да покажу како су јачи; јер сам низак; из досаде; одличан ђак сам, наставници ме воле, љубомора; без разлога; рекао сам нешто што не треба; слушам другачију музику, имам другачији стил облачења; сматрале су да су боље од мене и да могу да ми се подсмевају; из шале; развијенија сам од других, имам груди И другачије размишљам; гојазна сам, једна од најбољих ђака сам;  љубоморна због дечка; јер сам неспретна; паметнија сам, лепша, доминантнија, остали су завидни И оговарају; неспоразум; јер смо се вређали; јер сам вређао, ударао; нису нормални; некад задиркујем а некад сами од себе; крупна сам; због изгледа мог лица услед дуготрајног узимања лекова и боравка у болници; љубомора; нервирало их што сам се дружио са девојчицама, љубомора; нисам желео да радим глупости које су они радили – нисам малтретирао друге; био сам млађи; из чисте забаве; другачије се понашам; љубомора; због мале препирке; имам различите ставове; због других; без разлога или су нервозни; заступао сам другачије мишљење; јер сам се посвађала са главним у одељењу; због мојих оцена, успеха на такмичењима, имам доста пријатеља; постоје деца која су сиромашније од осталих; љубомора; изазивао сам га; нисам умела да се браним и супротстављам из забаве; пуни себе су; изгледао сам слабије; и раније сам био буцкаст; глупи су

Одрасли изворе насилништва виде првенствено у породици из које ученик долази, тачније у фрустрацијама које таква породица изазива и лошим моделима које даје. Често се наводи да су те породице разорене, несређене, има насиља између родитеља, алкохолизма, занемаривања детета и дубоког сиромаштва.

Одрасли помињу и други тип породице која такође генерише насилно понашање код деце – то су богати родитељи који се понашају бахато, без поштовања према наставном особљу, па се и њихова деца слично понашају не страхујући од санкција.

 

Анализа 6 Шта одрасли из школе мисле о учесталости и облицима вршњачког насиља?

 

 

Највећи број одраслих (29%) забринут је због међусобног вређања ученика, а нешто мањи број (24%) због вербалне агресије ученика према наставнику. Из података које смо добили од ученика видимо да има основа за забринутост одраслих у вези са вербалним насиљем. Готово половина ученика пати због таквих облика насиља. Могли бисмо закључити, на основу ових података, да су деца из школе „Јован Дучић“ прилично „отресита“.

Нешто мање од четвртине наставника (22%) је забринуто због физичког насиља између ученика. Подједнак број одраслих (19%) забринут је због туча између школа и отимања.

Занимљиво је да је мали број (само 15%) одраслих показао забринутост због сплеткарења између деце, иако је то облик насиља који ученике веома угрожава (24% млађих и 37% старијих ученика је то навело као свој велики проблем). И у већини других школа одрасли недовољно примећују ову врсту вршњачког насиља.

Физичка агресивност ученика према наставницима и сексуално узнемиравање ученика су проблеми због којих најмањи број наставника брине.

Релативно велики степен забринутости одраслих из школе „Јован Дучић“ показује спремност запослених да виде проблеме које они и њихови ученици имају са насиљем. Таква осетљивост за проблеме је предуслов за успех сваког програма борбе против насиља.

 

 

Поданализа 6.2. Колико често је насиље проблем школе?

 

 

Највећи број запослених оцењује да су проблеми с насиљем само повремени. Одговори које су дала деца не потврђују сасвим овакве оцене одраслих.

Облици насиља које су додали наставници:

исмевање, ударање, шутирање, отимање новца; вербална агресивност; дрско и безобразно понашање ученика према наставницима; однос родитеља према особљу школе

Техничко особље школе је додало:

уништавање школског инвентара, вређање на националној основи, претње родитеља ученицима, понижавање техничког особља

Директор, секретар, школски полицајац и стручни сарадници нису ништа додали.

 

Анализа 8 Колико има најугроженијих ученика-процене одраслих

 

Просечне процене одраслих о броју најугроженијих ученика крећу се од 0 до 56 стварно угрожених ученика.  

Анализа 9 Како одрасли описују ученике који чешће од осталих подносе насилно понашање вршњака?

 

Ученике који чешће од осталих подносе насилно понашање вршњака (типичне жртве) одрасли испитаници из школе „Јован Дучић“ описују овако:

Личне особине: Према мишљењу одраслих постоји неколико типичних профила  ученика који су чешће од других изложени насиљу вршњака:

 

Тип 1:

повучени; тихи; затворени; туњави; мирољубиви; неадаптирани; одбачени; несигурни; тешко им је прићи; добра деца; културни; васпитани; нерадо у групама за време одмора; без много другова; седе сами; нису омиљени у друштву; поводљиви; некомуникативни; плашљиви; осећај неразумевања и неприхваћености; наглашене емотивности; пристојно понашање; нису онакви какве би волели вршњаци да их виде

 

Тип 2:

незрели; саможиви; размажени; доминантни; речити; агресивни; нестрпљиви; воле да задиркују друге; не прихватају мишљење одраслих; мисле да су увек у праву; несоцијализовани; отимају новац; краду мобилне телефоне; лажу, дрско и безобразно понашање; саможиви; изазивају; провоцирају; псују; вређају; лоше васпитани; асоцијални; изазивају сукобе; несташни; бахати; арогантни; самоуверени

 

Тип 3:

издвајају се од других по изгледу, стајлингу, интересовању; самостални; неприхваћени у друштву; другачији; ексцентрични; посебност у одевању; нису нашли заједнички језик са осталим ученицима; мање дружељубиви

 

Физички изглед:

разликују се по физичком изгледу; слабије физичке конституције; имају неку ману

 

Школски успех: Према школском успеху ови ученици могу бити из две сасвим супротне групе. Често су то екстремни случајеви два типа.

 

Тип 1:

лоши ђаци; заостају у развоју; мање уче; низак количник интелигенције; смањених IQ способности

 

Тип 2:

даровити; добар успех; веома добри ученици; најбољи; успешни

 

Породице:

из разведених бракова; запостављени, чији родитељи раде по цео дан; нагло обогаћене породице; непотпуне породице; проблеми у породици

 

Социјални статус:

низак социјални статус; нижи социјални слојеви; сиромашни

 

Неколико запослених у техничким службама школе додали су овом профилу следеће: хендикепирана деца, Роми, ометени у физичком развоју, нижи социјални статус, на њих наставници обраћају мање пажње

 

Стручни сарадници указали су на то да су жртве често:

неадаптирана деца која имају проблема са социјализацијом; тихи, повучени, застрашени, сугестибилни, несигурни, кукавице, који провоцирају

 

Директор је додао:

одличан успех, примерно понашање, повученост, скромност, другарство, природа и карактер детета

 

Занимљиво је да готово сви испитани наставници из узорка издвајају сличне карактеристике деце која су жртве насиља.

 

 

Проблемски блок II: УЧЕНИЦИ КАО НАСИЛНИЦИ

 

Анализа 10 Колико ученика је признало да су се насилно понашали према вршњацима?

 

Поданализа 10.1. Самооцена ученика о томе колико су се понашали насилно – три месеца.

 

50% испитаних ученика признало је да су се у протекла три месеца бар једном (а неки и више пута) насилно понашали према вршњацима. Старији ученици су у протекла три месеца били насилнији од млађих.

 

Занимљиво је да ученици нису спремни да признају да и они сами понекад сплеткаре. Само 7% старијих  ученика је признало сплеткарење, док се 37% пожалило на њега из улоге „жртве“. Судећи према подацима, многи воле да сплеткаре, али нико не воли да буде откривен, чак ни сам пред собом.

 

Поданализа 11а:  Разлози које старији ученици наводе за своје насилно понашање

 

Ево шта су старији ученици одговорили:

јер сам лепо васпитан; били су безобразни према другима; вратио сам;  назвао сам их погрдним именима јер нисам могао да се контролишем; био сам изнервиран; браним се; вратила сам; да покажем да нисам слаб, да би ме пустили у високо друштво; били су безобразни, упозорио сам 15 пута, и они опет, из самоодбране; враћам им; ударио сам другарицу по задњици јер ми се свиђала и није се љутила; враћам им из шале; вратим; узвраћам; он је мени то урадио; зато што први провоцирају или физички нападају; јер су се они исто тако понашали према мени; задиркивали ме, започињали тучу; разбеснели ме; изнервирају ме; јер су и они према мени; узвраћам; узвраћам; јер су то исто урадили мени; била сам нервозна; да бих помогао жртви; узвраћање; враћам им; јер су зли према мени; када се они исто понашају према мени; вређали ме; јер су кварни; јер су сви тако радили; изазивали ме; узвраћам; из одбране; када ме ужасно изнервирају; некад без разлога а некад јер сам љута; понашали се неразумно, викали су, ударали; вратила сам; свађа, лош дан; вратила сам; јер су дебили; након изазивања и насиља; јер су пробали да се туку; самоодбрана или пренасилно понашање другог; вређали ме; они су мене раније дирали; и они су према мени; из досаде; изнервирала сам се

не могу да дозволим да ме други гуркају а да ћутим; узвраћам; када ме исмевају, задиркују или изнервирају; из свађе; први су почели; самоодбрана; вратила сам; јер су ме исмевали и шутирали ме; због увреда; због нервирања; када су они то желели, да бих им учинио услугу; ако је други започео; и они су према мени; не из зле намере; нервирали су ме; изнервирају ме или изазивају; вратим ако ме изнервирају или вређају; нервирали су ме; не стојим мирно ако ме неко намерно удари; враћала сам истом мером; несвесно, ненамерно; мислила сам да то не може да их повреди; увредио ме; да бих показао да не смеју да ме вређају; тренутак слабости; кад ме изнервира, из одбране, кад пређу границу; она је мени исто радила; нисам знала да то може да их повреди; вратила сам; јер су се они исто тако понашали према мени; кад ме неко први увреди; када они према мени, дајем до знања да не може тако да се понаша; јер смара; нервирају ме; кад је мене неко зезао; у шали; ако ме изнервирају; јер су они мене; јер су ме раније дирали; нисам могао да трпим сто ме зове погрдним именима; био сам провоциран; ради забаве, а девојчице волим да пипкам; он је први почео; браним се; јер није обраћала пажњу на то; јако ме је повредила; вратим ако први крену; шала; јер ме задиркују; јер су ме вређали, нападали или су тукли слабије од себе; због нерасположености; изнервирала ме; узвраћала сам; памтим па враћам; јер су хтели да испадну фаце и да малтретирају друге ученика; да бих узвратио; јер сам хулиган; јер сам хулиган; јер сам хулиган; јер сам хулиган; да бих се одбранила истом мером; узвраћала сам; браним се; изнервирала ме; узвраћала сам; луд сам; поведе ме друштво; враћам; нисам био свестан да неком наносим бол; узвраћао сам; луд сам; ако ме вређа или ако то он мени уради; кад ми досађују, прете ми, ударају, вређају; када ме неко нервира или изазове; моменат глупости; у одбрани себе и другова; самоодбрана

 

Анализа 13 Kакав је однос између подношења и вршења насиља?

 

Старији ученици су чешће од млађих у улози онога ко врши насиље (9% према 1%). У групи оних који су и жртве и насилници нашло се 1% млађих и 7% старијих ученика. Број оних који су само жртве већи је у групи млађих ученика  (26% према 24%).

Анализа 14 Да ли ученици опажају школу као безбедно место

 

Према извештајима оних ученика из школе „Јован Дучић“ који су имали проблема с насилним вршњацима, већина ученика који их нападају су из саме школе (73%). Мањи број ученика (23%) одговорио је да их угрожавају ученици из њихове и из других школа.

 

Поданализа 14.2. Колико ученици воле школу ?

 

Више од половине испитаних ученика из школе „Јован Дучић“ углавном воли да иде у школу (9% веома воли, а 50% углавном воли). Нимало школу не воли 9% ученика, а углавном је не воли 33% . Према овим подацима, школу не воли 42% ученика. У другим школама је заједнички просек за оне који нимало и углавном не воле  школу 27%.

 

Из неког разлога (који би требало истражити) ученици школе „Јован Дучић“  мање воле да иду у своју школу него друга деца из узорка (мислимо на просечне вредности за испитане школе).

 

Поданализа 14.3. Колико су ученици сложни у одељењу и колико другова имају

 

Процену да се углавном добро и одлично слажу у одељењу дало је 63% ученика из школе  „Јован Дучић“ (просек за друге школе је 67%). Процену да се у одељењу слажу осредње дало је 28% ученика, а слабо 9%. Оцена ученика о међусобном слагању у овој школи је слична проценама из других школа.

 

Седам ученика је рекло да немају ниједног доброг друга у школи, само једног друга има 18 ученика (4%). Више од два добра друга (а то је сасвим довољно за срећу) има 95% ученика.

 

Да ли у школи има ученика којих се вршњаци плаше?

 

 

Млађи ученици се нешто више плаше вршњака из школе него старији (33% према 25%).

 

Угроженост старијих ученика слична је просеку који смо добили за друге школе.  У школи „Јован Дучић“ 75% ученика се не плаши вршњака, а просек за друге школе је 73%.

 

Вршњачко насиље у школи није организовано у гангове.

 

На питање да ли су некада доносили нож у школу ученици су одговорили овако: ниједном 94%, једном или два пута 19 ученика, 4 ученика су одговорила да су више пута то чинили, а такође 4 ученика каже да често доносе нож  у школу!!!

Подаци које смо прикупили су прилично забрињавајући и захтевају пораст будности одраслих јер 27 ученика, према сопственом признању,  доноси у школу ножеве, ланце и слично. Нажалост, довољан је и један нож да се деси трагедија. Дакле, када су у питању ножеви, ланци и остала оружја, граница толеранције треба да буде 0.

 

Поданализа 16.2. Угроженост насиљем старијих ученика

 

Tabela 22s Ранг листа одељења старијих разреда на скали „угроженост насиљем“

 

Према овој анализи старији ученици су више угрожени насиљем него млађи (просечан индекс за млађе је 12.06, а за старије 12.26).

 

Анализа 17 Да ли постоје полне разлике у угрожености ученика насиљем?

 

Профил насилног понашања дечака и девојчица показује да је у обе групе вређање најчешћи облик насилног понашања. Дечаци су више од девојчица склони ударању, присиљавању и сексуалном узнемиравању вршњакиња. Девојчице више од дечака сплеткаре.

 

Анализа 19 Да ли постоји веза између школског успеха и угрожености ученика

насиљем?

 

  1. Не постоји статистички доказана веза између школског успеха ученика и његове изложености насиљу вршњака. Другим речима, насиљу су подједнако изложени добри и лоши ученици.
  1. Постоји статистичка потврда за то да ученици који су склонији насилном понашању имају и лошији школски успех.
  1. Не постоји статистичка потврда да су ученици са лошијим успехом чешће жртве насилног понашања одраслих него ученици са добрим успехом.

 

Анализа 20 На којим местима у школи се дешавају насилни инциденти?

 

Ученици наводе да се насилни инциденти најчешће дешавају на ходнику или степеништу, у школском дворишту пре и после школе или за време одмора.

 

Анализа 21 Да ли је сада више насиља него раније – мишљење одраслих?

 

Већина одраслих процењује да се проблем насиља повећао у односу на ранија времена, односно да је сада насиље већи проблем него раније (63%). У другим школама око 70% запослених (то је просек) мисли да је у њиховим школама више насиља него раније.

 

Блок III    НАСТАВНИЦИ КАО НАСИЛНИЦИ И КАО ЖРТВЕ

 

Анализа 22 Колико су наставници насилни према ученицима – мишљење старијих ученика?

 

Досадашња истраживања у преко 120 школа указују на то да насилно понашање ученика није једини проблем у школи. И наставници су део културе насиља у школи, посебно као равноправни учесници у вербалном насиљу.

 

37% ученика током последња три месеца имало проблеме са насилним понашањем наставника (просек је 32%).

Гледано по појединачним поступцима (табела 33s), 29% ученика (f = 133) је изјавило да су наставници према њима у последња три месеца били вербално насилни, 10% (f = 45) је изјавило да их је наставник ударио, вукао за уво или чупао за косу, а 12% (f = 58) да им је претио.

Подаци су непријатни, посебно онај о физичком насиљу наставника (ударио, вукао за уши, вукао за косу). Овај податак ћемо  исказати и у фреквенцијама: Од 464 ученика из школе „Јован Дучић“ који су одговорили на ово питање, 45 ученика је навело  да су  доживели тако нешто од свог наставника, од тога: једном или два пута 34 ученика (7%),   више пута 5 ученика (1%), а 6 ученика тврди да тако нешто доживљавају скоро свакодневно (1%).

Учитељи (учитељице) се мање насилно понашају него наставници. Ипак, и на њих се ученици жале. Четрнаест ученика се жали да их је учитељ једном или два пута вређао. На физичко насилно понашање учитеља жале се два ученика који наводе да их је учитељ једном или два пута ударио, чупао за косу или повукао за уво.

О насилном  понашању других одраслих из школе извештава 40 ученика (9%). Програмом би ваљало обухватити све одрасле из школе. Основни програмски циљ – нема толеранције за насилно понашање – важи за СВЕ учеснике школског живота.

 

Анализа 23 Колико су наставници насилни према ученицима – мишљење одраслих?

 

Анализа одговора свих одраслих испитаника показује да 24 запослених (44%) мисли да се један или двоје наставника понашају насилно према ученицима, а седам особа мисли да је више од двоје таквих наставника. Пажњу заслужује и податак да 23 наставника (43%) мисли да се нико од  њихових колега не понаша насилно према ученицима.

 

Подсећамо да се 37% ученика пожалило на насилно понашање наставника.

 

Анализа 24 Колико су ученици насилни према наставницима?

 

У којој мери је вербална и физичка агресија ученика према наставницима проблем за школу „Јован Дучић“.

 

24% одраслих сматра да је вербална агресивност ученика према наставнику озбиљан проблем школе „Јован Дучић“. Мањи број одраслих (6%) сматра да је физичка агресивност ученика према наставницима проблем школе.

И у свим другим школама постоје одрасли који су забринути због агресивног понашања ученика према наставницима. Забринутост због вербалне агресивности подједнако је велика као у школи „Јован Дучић“ (26% одраслих брине).  Али забринутост због физичке агресивности ученика је већа него у овој школи (у просеку 12%).

На директно питање да ли се осећају угрожено од ученика, већина одраслих (80%) одговара „ниједном“. Ипак, не мали број од 15 одраслих (20%) се нашло у ситуацији да ученик насрне на њих. Такво искуство је једном или два пута имало 7 наставника, а троје је то доживело више пута. И пет особа из техничке службе је имало слично неугодно искуство са учеником.

Да резимирамо, досадашње анализе показују да већина одраслих, пре свега наставници, према сопственој оцени углавном немају личних проблема с насилним понашањем ученика. Ипак, отприлике једна петина одраслих има таквих проблема, а неки наставници се осећају прилично угрожено.

 

 

Поданализа 24.2 Колико је учестало насилно понашање ученика према наставнику – мишљење ученика

 

Већина ученика (88%) мисли да у њиховој школи нема физичког угрожавања наставника (у другим школама  92% ученика тако мисли).

Вербалног насртања на наставника, према изјавама ученика има много више. Половина испитаних  ученика (53%) изјављује да се тако нешто дешава у школи, 32% је то видело једном или два пута, а 21% тврди да се често дешава. У другим школама просечно 42% ученика (укупно) изјављује да има вербалних насртаја на наставника. Наставници из школе „Јован Дучић“ су, дакле, више угрожени од својих колега из других школа (по мишљењу ученика).

На питања о личној оспособљености да одговоре на насилно понашање ученика већина наставника је исказала умерено самопоуздање. На скалама од 1 до 10 просечна оцена којом наставници оцењују своју компетентност да одговоре на насилно понашање ученика је 8.13.

Иако су наставници генерално доста високо оценили своје компетенције за излазак на крај с насиљем, ипак подаци које смо прикупили говоре да јачање њихове компетенције за сналажење у оваквим ситуацијама треба на сваки начин додатно подржати током програма. Одговор наставника на насилно понашање ученика не треба да буде узвратно насилно понашање.

 

 

Блок IV       РЕАГОВАЊЕ НА НАСИЉЕ

 

 

Анализа 25 Како се ученици понашају када је неко насилан према њима?

 

Jедан број ученика који трпе насиље, повремено се нађе и у улози онога ко врши насиље. Како у ствари ученици реагују када се неко према њима понаша насилно?

Агресивним одговорима сматрамо опције (г) и (д). Одговор (г) „враћам истом мером “ изабрало је 20% ученика, а  (д) „враћам истом мером уз помоћ других“ 23%. Дакле, приближно четвртина  ученика спремно се обрачунава са нападачем. У другим школама већи број деце прихвата овакав начин реаговања (41%).

Друго питање које ћемо прокоментарисати је: колико ученика реагује конструктивно на напад вршњака. Ако конструктивним одговором на напад сматрамо податак да убедљиво највише ученика тражи помоћ од одраслих (60%), док више од трећине (28%) избегава насилника. Друге две алтернативе из групе конструктивних одговора бирају се знатно ређе: одвраћање разговором и шалама бира 20% , а заштиту вршњака (без узвраћања) бира 2% ученика. У другим школама много мање ученика (27%) тражи заштиту одраслих (што је вероватно последица тога што одрасли ту заштиту не пружају). Самопомоћ кроз разговор и „замајавање“ насилника у другим школама је много чешћи облик реаговања (36%), а такође се много чешће (20%) тражи заштита вршњака. Према овим подацима, деца из школе „Јован Дучић“ у ситуацији насиља више су окренута ка одраслима него деца из других школа.  То је признање одраслима јер указује на то да они раде оно што треба а то је:  надзиру шта се дешава између  деце и  помажу им када су у невољи.

Издржавање напада и понижења без помоћи других (31%, просек за друге школе је 20%), чување достојанства тако што ћеш сакрити муку (40%, просек за друге школе је 17%) сувише су тешки и болни начини да се одговори на насиље. Овакви одговори указују на неповерење према вршњацима и одраслима и на лоша ранија искуства. Један од програмских задатака је да се максимално смањи број ученика који на овај тужни начин излазе на крај са насиљем.

Нимало мање тужан одговор на насиље је покушај ученика да поклонима и услугама одобровоље насилника (18%, просек за друге је 6%). Ова група је у великом ризику да буде додатно трауматизована и да буде укључена у насилне групе и против своје воље. И овој групи би програм требао да пружи подршку.

Поданализа 25.1 Најчешћи облик реаговања ученика када су угрожени насилним понашањем вршњака.

Најчешћи облик реаговања на насилно понашање вршњака је тражење заштите од одраслих. Следећа два најчешћа облика реаговања су узвраћање напада и избегавање насилника.

Мањи број ученика у ситуацијама када је изложен насилном понашању вршњака издржава напад и понижење и не тражи ни од кога помоћ, скрива муку, чини услуге насилнику или разговором и шалама покушава да одврати насилника.

Ево неких од одговора које су ученици дали (питање је било отвореног типа):

избегнем и одем даље; само одем, први пут не пријавим а други пријавим; окренем се и одем; помирим се са њим; прошетам ако не могу да нађем помоћ вратим истом мером и кажем родитељима; тражим помоћ одраслих; склоним се; узвратим реченицом на коју не могу да се надовежу; истом мером; вратим истом мером; вратим истом мером; враћам увек, али не баш истом мером; избегавам, објасним да то није лепо; узвраћам истом мером; враћам истом мером; прво кажем да не ради то па враћам истом мером; испричам родитељима; тражим помоћ од разредне; кажем родитељима; обраћам се старијем брату за помоћ; враћам истом мером; померим се; кажем разредној; зовем родитеље и они разговарају са разредном; кажем да то не ради или га ударим; враћам истом мером или издржавам увреде; браним се…

Највећи број ученика реагује тако што тражи заштиту од одраслих (било одмах или пошто пропадну покушаји да се на неки други начин одбране). Необично велики број ученика покушава да сакрије од других да су нападнути. Овај податак указује на то да је за децу велико понижење када су одабрани као мета  малтретирања. За њих, то је једна врста јавног срамоћења. Више од трећине ученика је спремно да се одрекне помоћи других само да би сакрили „своју срамоту“.

Избегавање насилника јесте паметан начин реаговања на насиље, али показује и неку врсту немоћи пред насилником. Чини нам се да је добар знак то што деца из ове школе не беже пред насилницима. То може бити последица спремности одраслих и вршњака да им помогну.

Када смо сваког ученика питали како најчешће реагује када је нападнут,  највећи број се определио за враћање истом мером, избегавање насилника и тражење помоћи од одраслих. Враћање истом мером није облик реаговања који би требало подржавати (иако га родитељи  често препоручују) јер насиљем се не може искоренити насиље. Истина је да се на такав начин може одвратити насилник од конкретног детета, али он због тога  неће престати са насилним понашањем него ће се, често са још већом жестином, само окренути неком другом ко је слабији. Веома је важно да ученици не репродукују круг насиља. Подршка конструктивним стратегијама реаговања је начин да се негде повуче црта којом се зауставља даљња репродукција насилних модела. Добро је што се у школи „Јован Дучић“ деца у великој мери ослањају на помоћ одраслих.

Анализа 26  Како се ученици понашају када је неко насилан према другој деци?

Ученици су се највише опредељивали за опцију: „штитим речима“ (60%). И у другим школама се исто толико ученика опредељује за овакав начин реаговања (56%).   Друго место по учесталости бирања је позивање других ученика (47%) или одраслог (47%) у помоћ. Слична је заступљеност ових одговора и у другом школама (45% и 42%).

Приближно једна четвртина ученика бира опције „штитим друга борбом“ (26%), али још већи број одговара „ништа не чиним иако знам да би требало“ (35%).  У другим школама је сличан број оних  који физички бране вршњака (30%), али је већи број оних који ништа не чине (42%). Веома је добро што је у  школи „Јован Дучић“ мање пасивних посматрача насиља.

Најмање су биране агресивне опције: „навијам са стране“ (13%) и „придружим се нападачима“ (3%). У другим школама те опције такође бира мали број ученика (11% и 4%).

Једна петина ученика бира опцију „не  тиче ме се“ (18%). Приближан број равнодушних има и у другим школама (20%). Код ових ученика би ваљало порадити на подизању степена емпатије за друге. Један од задатака програма је да ту групу покрене на акцију јер порука коју носи програм је да се насиље тиче свих.

Ако заштитничким понашањем сматрамо одговоре а, б, в и г (физичка заштита, помоћ речима, позивање другова и одраслих у помоћ), према табели 43s заштитничке опције су најчешће биране опције – што указује на активан став према насиљу, спремност на суочавање са њим. Није неочекивано да је то суочавање често изведено погрешним средствима (узвратним насиљем) јер доминантни културни обрасци подржавају  приступ „око за око…“ .

Поданализа 26.2 Најчешћи облик реаговања ученика када су други угрожени насилним понашањем вршњака

Најчешћи облик реаговања на физичко малтретирање вршњака је помоћ речима (убеђивање насилника да остави жртву на миру, претње и сл.).

Једна повећа група деце одговорила је на недовољно специфичан начин. Своју реакцију они називају:  „помагање“, „заштита“ , „умешам се“ и сл. У ову групу сврстали смо и одговоре „раздвајам их и мирим“. Већина ученика наводи да покушавају на више начина да заштите вршњака који је нападнут. Многи напомињу да су спремни  да се умешају само ако се ради о њиховом пријатељу. Ако је у питању мање блиска особа, не мешају се.

Трећи најчешћи тип реаговања је позивање одраслих да помогну. Ученици најчешће помињу наставнике, али понеко помиње и родитеље и школско обезбеђење. Позивање одраслих ученици помињу и у другим комбинацијама, када пропадну покушаји да на неки други начин реше ситуацију.

Прво што ваља приметити јесте да ученици најчешће покушавају да помогну интервенишући на више начина. За више од половине испитаних ученика речи  су њихов први избор (разговор, убеђивање, смиривање). Тек када тако не успеју, прелазе на физички обрачун, позивање одраслих и слично. Позивање одраслих је следећи најчешћи облик реаговања. Одрасле ученици позивају чешће него вршњаке. У одговорима отвореног типа ученици су јасно експлицирали да одрасле сматрају одговорним за решавање насилних инцидената. За већи број ученика њихова лична одговорност постоји само када је нападнут неко од њихових пријатеља.

Мало је ученика који остају равнодушни када је неко у школи нападнут („не тиче ме се“). Неки ученици су додали објашњење уз то, а неки су експлицирали страх који осећају за сопствену безбедност. Онај ко помаже, укључује се у насилну интеракцију и ризикује да и сам постане жртва.

Ипак, већина ученика је пре спремна да помогне него да прође поред вршњака.

Важан је податак да ученици покушавају неку врсту посредовања речима. Треба помоћи деци да повећају своје преговарачке вештине.

Реакција вршњака на насиље је кључна у свим програмима за превенцију насиља. И у програмуШкола без насиља то је једна од кључних програмских линија. Према подацима које смо добили, мислимо да има озбиљних  разлога да се током програма у овој школи покрену питања о дечјим стратегијама када се нађу у улози сведока насиља. Програм треба да помогне деци да се конструктивније укључе као помагачи, да науче како се све може помоћи другу у невољи.

Поданализа 26.3 Колико често су вршњаци спонтано покушавали да зауставе насиље – извештај деце која су била изложена насиљу

Према подацима, 73% ученика који су били изложени насиљу вршњака изјавило је да им вршњаци помажу када су у невољи – од тог броја 39% износи да помоћ добијају понекад, а 33% да вршњаци често помажу.

Када се упоређују конкретне реакције ученика на насилно понашање према вршњацима (табела 43s) са одговорима ученика који су изложени насиљу, видимо да се ученици који су жртве насиља углавном не осећају напуштено од вршњака. Самооцене ученика су дакле, прилично реалне и показују да међу ученицима има солидарности. Корак који треба направити је да се помогне ученицима да конструктивно помажу, а не да репродукују круг насиља.

Ваља имати на уму и податак да 27% ученика опажа да готово никада нису добили помоћ од вршњака. То је 66 деце. Много! Задатак пројекта је да повећа саосећање деце са онима који су изложени насиљу и солидарност између ученика.

 

Анализа 29 Колико је помоћ наставника од користи угроженим ученицима?

Из података приказаних у табели 50s-a је видљиво да оцене ученика о ефикасности наставничких интервенција нису нарочито високе. На постављено питање[2] 55% ученика (оних који су били изложени насиљу) је изјавило да се и не обраћа наставницима за помоћ, 15% ученика је оценило да су наставници стварно успели да им помогну (у другим школама је овако одговорило 20% ученика), а 17% ученика (f=53) је одговорило „настојали су да ми помогну, али без много успеха „.

Један мањи број ученика осећа се напуштено и изневерено  од одраслих. Одговор „ништа нису предузели да ми помогну“ заокружило је 38 ученика (12%). Ученици из школе „Јован Дучић“ на сличан начин оцењују помоћ коју добијају од наставника као ученици из других школа које смо испитали.

Ипак, из одговора неких наставника о сопственој припремљености за реаговање на насиље ученика и одговора мањег броја деце о неадекватности наставничких интервенција  могли бисмо закључити да ће наставницима и другим запосленим у школи добро доћи подршка коју ће им програм Школа без насиља пружити у решавању проблема с насиљем.

Импликације ових налаза за програмске активности су јасне: наставницима (бар некима) је потребна подршка у јачању капацитета да помогну својим ученицима. И сами наставници су то признали када су опрезно оцењивали успешност својих интервенција у случајевима насиља (иако је просек самооцена прилично висок, један број наставника је ниско оценио ефикасност својих мера). Из података видимо да ученици још строжије оцењују успешност тих мера.

 

Блок V      ВЕРОВАЊА ОДРАСЛИХ О НАСИЉУ

 

Анализа 31 Какву моћ има школа у борби против насилног понашања ученика?

 

За одвијање програма веома је битно сазнати да ли одрасли који раде у школи верују у своју снагу да мењају насилно понашање ученика (и своје сопствено) . У анализама које следе приказаћемо „теорије“ одраслих о насиљу.

Из одговора наставника види се да је мало оних који уопште не верују да школа својим снагама може да утиче на смањење насиља (2%). Већина колега мисли да се нешто ипак може учинити и снагама саме школе. Разлике настају када наставници оцењују колико се може учинити: 41% сматра да се може учинити мало, а 57% мисли да се може много учинити.

Веровање у моћи школе је битан предуслов да се уопште нешто предузме у вези са насиљем.

Aнализа 33 Како одрасли оцењују ефикасност појединих поступака за борбу против насиља у школи?

Све мере које смо навели су, наравно, прихватљиве и вероватно делотворне. Задатак одраслих из школе је био да изаберу три најефикасније мере, да направе своје приоритете.

Боља сарадња школе и родитеља је мера коју већина одраслих  види као обећавајућу  (57% избора). То је у складу са веровањем  да су корени насилног понашања у породици из чега следи да ће мере које се предузимају у школи бити ефикасне само ако су подржане и од  породице.

Приближно половина наставничког колектива определила се за јачање стручне помоћи у решавању насиља: „развијање вештина ненасилне комуникације“ (52%) и веће ангажовање педагога и психолога (37%).

Мера коју смо назвали „принципијелније кажњавање насилника“ нашла је велики број присталица у школи (26 наставника или 48%). „Принципијелније кажњавање насилника“ је једина мера у којој смо понудили кажњавање као опцију (поред ње у понуди је била мера која наглашава превенцију: „потпунији надзор над ученицима“, за њу се определило само седам наставника). Дакле, половина наставника из школе „Јован Дучић“  ипак  верује у моћ репресивних мера. Ваљало би у програм укључити и разговоре о добрим и лошим странама репресивних мера. Посебно је важно истаћи негативне дугорочне последице таквог начина реаговања. Опасно је и погрешно  ако наставници верују да репресивним мерама могу да реше проблем у вези са насиљем. Ово питање показало је да неки наставници можда нису свесни основне слабости таквих мера а то је да репресија (кажњавање) дају брзе али краткорочне ефекте. У ствари, проблем с тим мерама је што оне и саме јачају насиље као модел понашања и тако учествују у репродуковању насилних образаца (у стварању „културе насиља“). Овај механизам делује и у насилним породицама и отуда деца из  таквих породица често репродукују насилни модел у својим социјалним односима (на шта су и сами наставници указали када су описивали профил насилне деце).

Посебно је драгоцено то што баш наставници виде велики значај утицаја који на превенцију насилног понашања могу да имају занимљиве ваннаставне активности (35%).

Предлог да се унапреди сарадња наставника и ученика има мало присталица (то је   предложило 14 наставника). Општа демократизација односа између наставника и ученика (али и између наставника међусобно) показала се у истраживањима као једна од успешнијих мера у борби против насиља.

Забрињавајуће је то што наставници не виде моћ коју има добра и занимљива настава за  превенцију насилног понашања ученика (само 11 особа је изабрало ову меру). Усредсређивање пажње на учење и амбициозни академски стандарди школе у целини, активирање ученика, подстицање њихове радозналости, много добре  „хране за мозак „, односно, откривање радости коју стварање и лични раст доноси  –  све су то веома ефикасне превентивне мере у борби против досаде, изгубљености, аномије и, консеквентно, и насиља.

УМп1-6 значи да су подаци које приказујемо прикупљени у Упитнику за ученике (У), млађег узраста (М), на питањима (п) од 1 до 6. Слично томе, УСп 8-15 значи да приказујемо одговоре на питања из упитника за ученике старијих узраста, питања од 8 до 14.